O ugnjetavanju žena na temelju pola

O ugnjetavanju žena na temelju pola

Pol je ZAŠTO su žene ugnjetene, rod je KAKO su žene ugnjetene.

Uvod 

U svojoj knjizi "Pornografija: muškarci poseduju žene" (1978.), Andrea Dvorkin je napisala: „Kao što je Prometej ukrao vatru od bogova, tako će feministkinje morati da kradu moć imenovanja od muškaraca.“ Simon de Bovoar je to uradila, kako je to sama posvedočila, „u izolaciji, pre pokreta.“ Ona je u knjizi Drugi pol, iznoseći tri tvrdnje, imenovala:

  1. Žene su drugi pol.
  2. Ženom se ne rađa, nego se to postaje. 
  3. Žene žive rasute u svetu muškaraca.

Ove tri tvrdnje razumem kao postavke da je ugnjetavanje žena zasnovano na polu. Pol je materijalna stvarnost. Ugnjetavanje žena ne postoji van sveta materijalne stvarnosti. Materijalna stvarnost je ono što je za žene realnost. Ugnjetavanje žena nije ideja, ono nije osećaj. Ugnjetavanje žena je materijalno, ono je realno. To je prosto kao pasulj. Kada neko kaže da se oseća kao žena to ne znači ništa, to je puka izjava. A biti žena u društvu nije puka izjava. Tomas Man je bio muškarac koji je u jeku Drugog svetskog rata i holokausta izrekao jednu takvu tvrdnju: „Nemačka kultura je tamo gde sam ja.“ Na to mu je preživeli iz Aušvica, Žan Ameri u svojoj knjizi S onu strane krivnje i zadovoljštine, odgovorio: „Zatočenik u logoru, njemački Židov, nije mogao izreći takvu hrabru tvrdnju, čak i da je kojim slučajem bio jedan Tomas Man. On njemačku kulturu nije mogao deklarirati kao svoju, jer njegov zahtjev nije imao nikakvo socijalno opravdanje. U emigraciji se vrlo mala manjina mogla konstituirati kao njemačka kultura, pa i onda kad joj nije pripadao i sam Tomas Man. Izolirani pojedinac u Aušvicu svu je njemačku kulturu, uključujući Direra i Regera, Gropijusa i Trakla morao prepustiti običnom esesovcu.“

1. Žene su drugi pol.

„Polna podela je biološka činjenica, a ne događaj u ljudskoj istoriji.“, napisala je Simon de Bovoar u svojoj knjizi. U toj podeli, žene su drugi pol. Prvi pol su muškarci. Šulamit Fajerston je u svojoj knjizi "Dijalektika pola: slučaj za feminističku revoluciju" (1970.), otišla korak dalje. Ona je napisala da su na temelju odnosa reprodukcije i seksualnosti, žene klasa. Kontrolišući seksualnost žena, odnosno njihovu reproduktivnu sposobnost, muškarci drže žene podređenim. Briljantna vizija radikalnog feminizma je bila da pozicionira seksualno nasilje kao ključnu kariku u obrascu muške nadmoći. Nasilje prema ženama je metodologija patrijarhata kao političkog režima i političke institucije ugnjetavanja žena na temelju pola. 

Ako je tvoj pol ženski, rođena si na bojnom polju. Tvoje žensko telo je činjenica, a ne slučajnost. Ti si predmet muškog nasilja, ne zato što se identifikuješ kao žena, nego zbog svoje biologije. Ako je tvoj pol ženski, on je rangiran kao drugi. Ti si manje vredna od muškarca. Ako je tvoj pol ženski, to nije lični, nego politički identitet koji je utemeljen na zajedničkom iskustvu ugnjetavanja. Ugnjetavanje nije subjektivno iskustvo, nego društveni fenomen. Tvoj identitet može da bude individualna stvar, ali ugnjetavanje ne može. Ako je tvoj pol ženski, onda društvo sa tvojim telom postupa na određene načine, samo zbog tvoje potencijalne sposobnosti da rađaš. Ako je tvoj pol ženski, bez obzira na to kako se ti osećaš u vezi sa tim, tebe će ovaj svet doživljavati kao ženu; ti nikada nećeš uspeti da pobegneš od te činjenice. Nikada nećeš imati tu privilegiju da kažeš da si to izabrala. Ti si žena svakim danom svog života. Za tebe kao ženu u ovom društvu ne postoji sloboda da kažeš da si nešto izabrala. 

Primer 1: Žena koja nema ništa drugo da proda osim svog tela, to nije izabrala. Ali muškarci su ti koji imaju moć da naprave izbor. I oni ga prave. Umesto da u gladna usta prostituisanih žena stave parče hleba, muškarci biraju da u ista ta usta stave svoj penis. (Rachel Moran, preživela prostituciju)

Primer 2: Devojčica čiji su roditelji toliko siromašni da nemaju ništa drugo da prodaju, nego nju samu, nije izabrala da bude žena mnogo starijeg muškarca. Ali taj muškarac pravi izbor. Njegov izbor je da jebe telo devojčice. Cena koju devojčice plaćaju zato što su rođene u ženskom telu: devojčice umiru od unutrašnjeg krvarenja tokom prve bračne noći, jer muškarci penetriraju u njihova još nerazvijena tela. 

2. Ženom se ne rađa, nego se to postaje.

U svojoj knjizi "Gin/ekologija: metaetika radikalnog feminizma" (1978.), Meri Dejli je napisala da: „žene žive u stanju zverstva“ (state of atrocity), koje je ovaploćeno u „ritualnim zverstvima androkratije“. U ratu, koji zvanično nikada nije objavljen, a koji svaki dan odnosi svoje žrtve, ja ovde govorim o ratu muškaraca protiv žena, dok o njemu muškarci govore kao o borbi polova, muškarci čine masakre. 

Socijalizacija je primer jednog takvog rituala. Način na koji se muškarci i žene socijalizuju da budu ženstvene, odnosno muževni jeste rod. Rod je proces koji nije nepromenljiv i ne postoji izvan biologije neke osobe. Proizilazi iz i zavisi od pola. Rod nije lična, nego politička kategorija. Reč je o hijerarhiji koja je globalna u dosegu, a sadistička u praksi; baš kao što je to rasa, i baš kao što je to klasa. Kako kaže Lir Kit: „Rod definiše geopolitičke granice patrijarhata, odnosno, deli nas na pola. Ta podela nije vodoravna – ona je vertikalna. Muškarci su uvek na vrhu. Žene su uvek na dnu.“ Rod postoji zato što postoji ugnjetavanje. U svetu bez ugnjetavanja, on ne bi mogao da postoji. Rod omogućava da klasa muškaraca iskorišćava klasu žena. On se, kao materijalni sistem moći održava silom, u kome muškarci koriste rad žena, seks, reproduktivnu sposobnost žena, kao i emotivnu podršku. 

Ako su tvoje genitalije konkavne, a ne konveksne, to se odražava kroz materijalne strukture, a ne kroz ljudske ideje. To znači da ćeš čitavog svog života živeti inferiorna, sa drugorazrednim statusom, samo zbog tvog potencijala da zatrudniš. Ako su tvoje genitalije konkavne, u patrijarhalnoj seksualizaciji činova ugnjetavanja, tvoja podređenost će biti erotizovana i institucionalizovana kao ženstvenost. Ako su tvoje genitalije konkavne, ženskost nećeš moći da obrišeš sredstvom za brisanje šminke, ili operacijom prenamene pola. Ako su tvoje genitalije konveksne, ti nećeš postati žena putem šminkanja, oblačenja korseta, nošenja visokih potpetica, ili operacijom prenamene pola. Ti možeš da kažeš da se osećaš kao neka druga osoba, ali unutrašnje subjektivno iskustvo ni na koji način ne menja fizičku stvarnost u svetu. Ako su tvoje genitalije konveksne, a radiš ovo, onda se ti ni na koji način ne boriš za ukidanje roda. Ako ovo radiš, ti na taj način fetišizuješ najgore patrijarhalne instrumente mučenja žena i pretvaraš ih u vid zabave, i putem estradizacije, banalizuješ i pornografizuješ iskustva žena.

Primer 1: U pornografiji, muškarci brutalnom penetrativnom praksom ružičarenja, anuse žena pretvaraju u „rascvetale ružine pupoljke“ dovode do analnog prolapsa, dok ejakulatornom praksom bukkake/prskanje dovode do gušenja/davljenja žena. Duboko grlo nije muška fantazija. To je bila realnost za ženu po imenu Linda Suzan Boreman. 

Primer 2: U Indiji postoje čitava sela u kojima sve žene imaju samo jedan bubreg. To je zato što su njihovi muževi prodali drugi. Žene bez jednog bubrega nisu muška fantazija. To je realnost za mnoge žene. 

3. Žene žive rasute u svetu muškaraca.

U svom eseju Žene i čast: beleške o laganju, koji je objavljen u njenoj knjizi "O lažima, tajnama i šutnji" (1979.), Edrijen Rič je napisala: „Žene nikada nisu bile solidarne jedna sa drugom. Žene su uvek bile solidarne jedna sa drugom. Obe ove tvrdnje su istinite.“ 

Žene nisu mogle da budu solidarne jedna sa drugom, jer patrijarhalni zakoni, uobličeni u običajima i tradiciji, u svemu onome što su izmislili i napisali muškarci, ne dozvoljavaju solidarnost/povezivanje među ženama. Jer povezivanje žena znači da žene više nisu same. Imaju druge žene. Patrijarhat je sistem povezanosti među muškarcima. U patrijarhatu nema mesta za povezanost među ženama. Patrijarhat opstaje, između ostalog zato što deli žene. U patrijarhatu žena je uvek žena nekog muškarca (oca, muža, sina). Muškarci se povezuju preko tela žena.

Primer 1: Samo zato što su bile žene nekih muškaraca, neke žene su iskusile praksu zvanu podvezivanje stopala. Kroz tu praksu unakažavanja, dugu bez malo jedan milenijum, muškarci su lomili i podvezivali nožne prste žena.

Primer 2: Samo zato što su bile žene nekih muškaraca, neke žene su iskusile praksu zvanu sati. Kroz tu praksu, na lomačama mrtvih muževa, spaljivane su žive žene.  

Mi nikada nećemo znati koliko je žena spaljeno putem prakse sati, kako bi služile svojim muškarcima i na onom svetu. Mi nikada nećemo znati koji je to broj žena, kojima su muškarci polomili prste da bi kasnije mogli da penetriraju svojim penisima u prorez koji se stvorio između polomljenih prstiju i stopala. Ali ono što znamo, i ono što moramo da znamo jeste da se još uvek u nekim krajevima sveta ubijaju ženski fetusi, samo zato što je njihov pol ženski. Ali ono što znamo, i ono što moramo da znamo jeste da se još uvek u nekim krajevima sveta ubijaju novorođena deca, samo zato što je njihov pol ženski. 

Primer 1: Samo zato što će postati žene nekih muškaraca, neke žene doživljavaju praksu klitoridektomije i/ili infibulacije – odsecanja klitorisa i/ili zašivanja vulve. 

Primer 2: Samo zato što neke žene u društvu koje prezire žene, biraju da vole žene umesto muškaraca, one bivaju kažnjene praksom koja se zove – korektivno silovanje lezbejki. 

Uprkos patrijarhalnim autoritetima, a sve sa ciljem ne bi li isti preživele, žene su uvek bile solidarne jedna sa drugom. One su se uvek međusobno povezivale, uprkos patrijarhalnim nastojanjima da isto onemogući, spreči, zabrani, kazni. Žene su odbijale da se udaju, odbijale su da rađaju decu, odbijale su da imaju seks sa muškarcima, odbijale su da vole muškarce. Svoj život posvećivale su sebi i ljubavi prema drugim ženama kroz praksu odvajanja od muškaraca i povezivanja sa ženama. Žene se povezuju tako što muškarcima uskraćuju pristup svojim telima. Ovu praksu su tek feministkinje nazvale sestrinstvom.   

Prvi pol 

Nekada, sa početka ove priče, žene nisu imale moć imenovanja, ili je ta moć, prema svedočenju nekih preživelih žena, od njih bila oteta. Zavladala je tišina. To je trajalo vekovima. Vi koje znate, setite se sada, vi koje ne znate, pokušajte da zamislite. Tek sa pojavom feminističkog pokreta, ćutnja je bila slomljena i žene su mogle da izađu na svetlost dana i svedoče. I žene su svedočile. I žene sada znaju. I žene su sada imenovale ono što im se desilo, i ono što im se još uvek dešava. To se zove muško nasilje prema ženama. 

Sećate se da sam govorio o ratu, o neobjavljenom ratu koji muškarci vode protiv žena. Mi, muškarci koji imamo privilegiju koja proističe iz biološke činjenice posedovanja penisa, pa kao takvi u patrijarhalnom društvu imamo više moći (ja ne znam ni za kakvu simboličku moć, ali znam za realnu), imamo tu slobodu da napravimo izbor. Taj izbor može, ne, on mora da bude politički. Mi, muškarci moramo da radimo na tome da okončamo muško nasilje prema ženama. A dobar početak za to može da bude da priznamo da u naše ime pripadnici polne klase muškaraca čine zločine prema pripadnicama polne klase žena. I potrebno je da sami sebi priznamo još nešto. Mi smo odgovorni za to, jer isto to nasilje ne bi bilo moguće bez svesne i prećutne saglasnosti svih muškaraca. Mi, muškarci možemo prvo da priznamo da smo tokom tri stotine godina, na velikoj površini zemljine kugle ubili devet miliona žena pod optužbom da su bile veštice. Mi, muškarci, koji u sadašnjosti i dalje nastavljamo da ubijamo žene, a ubijemo ih u proseku 137 dnevno širom sveta, moramo da priznamo da to radimo iz osećaja zadovoljstva koje proizilazi iz pozicije nadmoći. A, ako kojim slučajem zaboravimo zašto smo još uvek tu, to nije, kako nam je rekla Andrea Dvorkin, 1983. godine, u svom govoru „Molim dvadesetčetvoročasovno primirje tokom kojeg neće biti silovanja“, „zato što ženama manjka noževa u ovoj zemlji, nego zato što i dalje verujemo u vašu čovečnost, uprkos svim dokazima.“ Dobar početak da i sami poverujemo u to, može da bude da se obavežemo da nećemo svakih osamnaest sekundi svog života da tučemo neku ženu, da nećemo svake tri minute da silujemo neku ženu, i da ćemo da bacimo na kolena seks industriju, tako što više nećemo da prodajemo i kupujemo žene. Organizujmo se i pružimo otpor. Neka to bude naša politička posvećenost. Neka to bude naša politička potreba. Nisu ideje te koje nas obavezuju, ali stvarnost jeste i mora.“


Ovaj tekst je transkript govora Miloša Uroševića održanog povodom 70e obletnice izdavanja "Drugog pola" Simon de Bovoar.

Tagovi: radikalni feminizam, rod, miloš urošević