Otvoreno pismo festivalu Slobodna zona povodom prikazivanja dokumentarnog filma „Mala devojčica“

Otvoreno pismo festivalu Slobodna zona povodom prikazivanja dokumentarnog filma „Mala devojčica“

Stop transovanju dece!

          Festival angažovanog filma Slobodna zona nedvosmisleno se afirmisao kao važno mesto susreta u našoj sredini, koji nastoji da „otvori prostor za debate, promociju, preispitivanje i razumevanje ljudskih prava i srodnih pitanja, društvenih pojava i problema u svetu i regionu“. Upravo zbog kulture dijaloga i angažovanosti po pitanju najvažnijih tema od društvenog i političkog značaja smatramo duboko problematičnom činjenicu da se bez ikakvog kritičkog osvrta prikazuje film koji tematizuje jedan od najvećih savremenih skandala medicine – transovanje, odnosno medicinsko eksperimentisanje nad maloletnom decom.

Dokumentarac „Mala devojčica“ reditelja Sebastijana Lifšica, na ovogodišnjem repertoaru festivala, bavi se osmogodišnjim dečakom kog njegova majka podvrgava procesu društvene tranzicije zahtevajući od okoline i škole da ga „prihvate“ kao „devojčicu“. Odluku donosi pod uticajem struja koje ohrabruju opasnu, pogrešnu i nedokazanu ideju da je moguće biti „rođen u pogrešnom telu“ i koje svaki oblik rodne neprilagođenosti tretiraju kao nešto što treba korigovati i naposletku medicinski lečiti. Nemoguće je odvojiti telo od osobe i biti rođen u pogrešnom telu. Takozvanim „afirmativnim“ pristupom deci kojima se dijagnostikuje rodna disforija ignorišu se decenije istraživanja i znanja iz oblasti dečje psihologije, u kojoj se zna da je eksperimentisanje sa rodnim ulogama prirodan deo odrastanja. Studije koje se bave rodnom disforijom u dečjem uzrastu pokazuju da je većina dece prevaziđe uz psihoterapiju do adolescencije, te afirmativni pristup ocenjuju kao vrlo štetan po fizičko i psihičko zdravlje. Pored toga što ovaj dokumentarac jednostrano i neiskreno prikazuje navedenu problematiku, posebno je opasno to što iznosi netačne informacije o medicinskim procedurama koje već štete velikom broju dece u svetu: blokatori puberteta, odnosno hormonska terapija kojom se zaustavlja prirodan tok psihofizičkog razvoja dece pubertetskog uzrasta, u ovom dokumentarcu se prikazuju kao čudesni „lek“ i kao potpuno naivna i reverzibilna terapija. Suprotno tome, mnoge zdravstvene institucije mišljenja su da nije reč niti o bezopasnoj niti o reverzibilnoj terapiji, već o proceduri koja trajno remeti psihofizički razvoj individue, zbog čega je britanski NHS i pokrenuo istragu klinika i programa koje na ovaj način „leče“ decu. Nažalost, festival Slobodna zona nije se odlučio da projekciju filma proprati diskusijom čiji bi učesnici i učesnice mogli da za ovu u javnom diskursu nedovoljno prisutnu temu ponude različite, ali relevantne i empirijski potkrepljene perspektive. Umesto toga, diskusija o medikalizaciji dece biće svedena isključivo na afirmativno stanovište koje će javnosti predočiti Lina Gonan, a koja će se u izlaganju fokusirati na „represiju trans osoba“ i „proces zakonskog priznanja roda u zemljama Balkana“.

Osmogodišnje dete ne može niti treba da donosi odluku o tome hoće li biti stavljeno na put društvene tranzicije, a zatim i podvrgnuto proceduri koja će „zaustaviti“ pubertet i zdrav, prirodan razvoj njegovog tela. U filmu je očigledno da ove odluke donosi majka koja otvoreno priznaje da je „oduvek želela devojčicu“. Kao što smo mogli videti u izveštaju BBC Newsnight i kao što iznova i iznova dokazuju feminističke i LGB, pa i lekarske grupe, ovakve odluke roditelja neretko su motivisane homofobijom (bolje je i prihvatljivije imati trans ćerku koja bi bila „strejt“ nego gej sina) ili mizoginijom (devojčice se pod pritiskom društvene mizoginije ubeđuju da će im transovanje u muškarca olakšati život). Izveštaj koji je konsultovao brojne lekare koji su poslednjih godina napustili britanski GIDS (Gender Identity Development Service) program iz etičkih razloga, zaključuje da je „transovanje“ dece u suštini medicinski eksperiment nad decom koja imaju različite probleme koje medicina ne ume adekvatno da reši: od depresije, traume, poremećaja u ishrani i autizma, sve do homoseksualnosti koja ne sme biti tretirana kao problem, niti medikalizovana na bilo koji način. 

Medicinsko, hormonsko, a zatim i hirurško, „ispravljanje“ dečijih tela, a pod uticajem mizoginog i homofobičnog društva, nije ništa drugo do zlostavljanje dece i eksperimentisanje nad decom. Kamera reditelja Sebastijana Lifšica zapravo jako dobro slika portret majke koja zlostavlja svoje dete: daje odgovore umesto njega, emotivno ga ucenjuje i izvlači rečenice koje želi. Nadamo se da će publika u što većem broju pogledati ovaj film i upoznati se sa ovom problematikom. Međutim, uviđajući da je tema u njemu obrađena izrazito jednostrano i uz netačne informacije, zahtevamo da festival Slobodna zona ovaj film prikazuje uz ogradu da: 

1) Niko ne može biti rođen u pogrešnom telu; 

2) Blokatori puberteta nisu bezbedna niti reverzibilna terapija. 

Zahtevamo, takođe, da festival Slobodna zona organizuje prateću diskusiju o ovom filmu koja će se fokusirati na temu zlostavljanja i transovanja dece, a koja će biti vođena uz učešće sagovornica/ka iz različitih perspektiva.

 

U potpisu:

Lezbejska i gej solidarna mreža

Femrevolt 

Marksistička organizacija Crveni

Feministički kolektiv Las Usurpadoras

---

Marks21

Ženska solidarnost

Tagovi: trans aktivizam, rod, ljevica